Страдања и обнова цркве у Црној Бари

Вук Исаковић, јунак романа "Сеобе" Милоша Црњанског, родом је из Црне Баре. Док је у чину пуковника (умро је у Чешкој као генерал мајор), командовао пограничном жандармеријом, залагао се око подизања цркве у родном селу. Кад је храм сазидан (од черпића, покривен шиндром) довео је свештеника из Бачке...

Свети Ђорђе у Хајдук Станковом селу

Прво писано помињање цркве у Црној Бари налази се у Протоколу митрополита синђела Андреја Јоакимовића из 1735. године. Из њега се дознаје да је у Црној Бари 1735. године постојала црква посвећена светом Георгију, сазидна од черпића, покривена шиндром храстовом. Имала је звоник и едно звоно. Цркву је освештао 1732. године епископ валјевски Доситеј Николић.

Велике заслуге за градњу цркве и школе у Црној Бари има легендарни Вук Исаковић (кога је Милош Црњански описао у свом познатом роману "Сеобе", на основу кога је снимљен истоимени филм) који је био родом из Црне Баре.

Био је комадант целокупне пограничне жандармерије од ушћа Дрине па до шанца и варошице Осечине у округу ваљевском. У то време имао је чин пуковника а на крају је у аустријској војсци добио чин генерал мајора. Умро је у Чешкој 1754. годне. Његовим залагањем подигнута је црква и школа у Црној Бари 1732, а за попа је довео Павла Ивановића из села Букина у Бачкој. Овај Павле је предак великог родољуба и научника, вероватно најзначајније личности икад рођене у Црној Бари (акадмик, комадант одреда у Турско - Српском рату, управитељ Богословије Свети Сава...) Милоша Милојевића и брата Симе Милојевића, учитеља и оснивача Учитељског удружења.

Друго сведочење о цркви у Црној Бари даје нам говор проте Хаџи Михаила Вучетића, пароха црнобарског, приликом освећења темеља нове цркве у Црној Бари на Спасовдан 1925. године. Прота Вучетић о Црној Бари и њеној цркви каже: "И црква и село до пре двеста година постојали су на селишту близу Дрине, која је онда протицала на непуних петсто метара од цркве. Како су Турци владали Србијом и Босном, у сваком и најмањем сукобу Срба и Турака, Турци су лако прелазили Дрину и палили село и цркву. Због тога се село раселило:једни су се настанили на садашњем месту близу Парашнице, а други су отишли даље од цркве на имање Турчина Али Аге, његов салаш и тамо се настанили. Зато се слаш и звао Али Агин или Салаш Црнобарски, како се данас зове. Црква је остала на свом месту и народ ју је после сваког паљења и рушења наново подизао и поправљао. Последњи пут црква је паљена за време Карађорђевог устанка 1809. године. Црква је поправљена чим су Турци протерани 1817."

Сукоб села око места нове цркве: Бадовинчани за ноћ преносе грађу у Глоговац

После ослобођења 1815. године народ је довукао грађу да начини нову цркву. Међутим спречио га је буљубаша Сима Катић, који је своје седиште имао у Глоговцу па је желео да цркву ту и премести. Цркви су припадала села: Црна Бара, Салаш Црнобарски, Глоговац, Баново Поље, Клење и Бадовинци. Ниједно од набројаних сла није хтело да пристане да се црква премести у Глоговац. Катић обећава Бадовинчанима да ће им озидати цркву у њиховом селу ако му за ноћ превуку грађу намењену цркви до његовог чардака у Глоговцу. Бадовинчани то учине и тако Црна Бара остане без своје цркве.

Када је Карађорђе после Мишарске битке 1806. године дошао у Мачву , нашао је свега три цркве : у Црној Бари , у Глушцима и цркву између Метковића и Белотића . свакој од њих поклонио је звоно . То звоно и двери са црнобарске цркве Катић је поклонио Бадовинчанима као награду што су га послушали и грађу пренели у Глоговац. Звоно је касније пало са звоника бадовиначке цркве и разбило се. Кнез Александар Карађорђевић наредио је да се разбијено звоно прелије, што је и учињено у Крагујевцу 1848 и враћено цркви. После аустроугарске окупације Србије њихове власти су наредиле да се покупе сва звона и тада му се губи сваки траг. Двери су и данас на бадовиначкој цркви и на њима стоји уклесана 1741. година

Разорена црква: пријатељ нам је послао снимак цркве

Међутим, упорни Црнобарци су саграили своју цркву која је порушена у Првом светском рату, тачније 1914, о чему постоје два сведочанства, једно аустроугарско, а друго познатог српског писца Стевана Јаковљевића.

У "Илустрованом листу" који је излазио у Загребу у броју 47 од 1914, налази се слика црнобарске бомбардоване цркве и белешка:

"Пријатељ нам је послао снимак цркве у Црној Бари у Србији, која је пострадала од топовских и пушчаних метака. Сама црква је као трошна дрвенарија попут велике већине цркава по Србији, али се види деловање ватре. Срби су се, нарочито комитаџије, заклањали за ову цркву, и дакако да ју је морала стићи казна".

Овај податак о цркви у Црној бари послао је потомак погинулог ( у Црној Бари ) аустроугарског војника Дмитра Адама Пајагића , рођеног у Бабиној Ријеци , Костајница , а која сада живи у Београду .

Ово страдање црнобарске цркве описао је веома упечатљиво С. Јаковљевић: "Рат је буктао на свим странама. малена војска се трошила, али су измучени остатци напрезали последњу снагу у борби против моћне царевине. Збијени у Мачви, опкољени водом са свих страна, јурили су пукови с једног краја на други, да би оолли навали. Шуме су исечене, цркве порушене, куће попаљене. Земља је изгажена и усеви уништени".

Нешто даље пише о томе како је командир батерије сматрао да је боље да преместе батерију изван села, а да он и један војник оду на црквени торањ и одатле осматрају гађање своје батерије.

"На уласку у цркву запахну нас мирис тамјана и сагорелих свећа... - Господине наредниче, закључано је! - рече Танасије, покушавајући да отвори врата за улаз у торањ - Разваљуј, викну батеријски наредник. Танасије се залете, лупи ногом и трошна врата се уз тресак отворише.

Напред пође, уз узане, вијугаве степенице, наредник, за њим ја, онда Танасије. Тако до половине торња. Одатле су водиле уске лествице, поред ужета за звоно, до оних прозорчића на врху. Опробасмо их, па онда пођосмо један за другим. Танасије стаде под нашим ногама..."

Одатле је ова храбра тројка руководила ватром српских топова, веома успешно. То су приметили аустријски осматрачи и црква је постала мета њихове артиљерије. О томе Јаковљевић пише:

"Каже комадант, док стоји торањ, дотле да останемо...

Торањ се из темеља затресао од разорних хаубичких зрна што падоше око цркве. Коморџије беже вукући коње, а рањеници се прибили уз ограду.

-Гађа нас...

- Јављај: крећу на јуриш...

Ми тренутно заборависмо на себе. Али заглушни тресак нас готово обезнани и предосећајући несрећу, готово несвесни, сручисмо се низ лествице. Звоно тада зазвони. Неко је случајно ухватио уже. Танасије дохвати телефон. Нагрнусмо на врата, једва их отворисмо од набацаних цигала. У цркви се од прашине није ништа видело и тетурајући, испадосмо у црквену порту".

Јаковљевић је забележио да су он и његови другови, видевши Мачванке, закључили да нема нигде лепших девојака у Србији. А такође, забележио је како је потпоручник Александар на превару испипао (по грудима) болесну 17 годишњу девојку Јелу, Црнобарку, што су Јаковљевић и још један војник гледали кроз кључаоницу "гурајући се главама као овнови". Када је потпоручник изашао сав узбуђен и бесан питао: "Јесте ли видели како сам је прегледао?" Ови углас одговорише: "Врага прегледао, испипао!" за шта је, ради одштете да не буде пријављен комаданту, купио њеној мајци, на њено тражење, мараму и папуче.

Сва Србија гради нову цркву у Црној Бари

Нова црква у Црној Бари подигнута је на Спасовдан 1927. године. Подизање цркве омогућили су добротвори: Милорад и Александар Тадић из Београда, Трговачка индустријска банка, Љубомир, Живан и Младен Ивановић из Црне Баре, Рајко Бродић, Иван Соноковић, трговац из Мачванске Митровице, Милорад, Лука и Милан, унуци покојног Стевана Иванковића, Младен Мирковић, Ленка Григорић, Андрија Сировица Мађар, Живана Јуришић, Филип Шокчанин, Пантелија Јуришић, ђенерал, син Живка Јуришића, трговца из Црне Баре поклонио је јевађеље богато украшено и вредно ондашњих 3000 динара, Младен Станојевић, колар, Лубица Миражића и Милица Познановића сви из Црне Баре (сви наведени се у цркви спомињу као велики приложници). Потом су као велики приложници забележени и Љубица Крајчиновић из Глоговца, др Никола Перић, министар из Београда, Врачарић и Вуковић, трговци из Шапца и Ђорђе Радисављевић, неимар, предузимач.