80.7034
Легенда о цару Тројану
У једном замку на планини Цер живљаше цар Тројан. Имађаше три главе. Једна гуташе људе, друга животиње а трћа рибе. Дању борављаше у свом замку на Церу, а ноћу у Шируну на Сави. Народу се није допадао овај начин живота, те оде и потужи се св. Димитрију, једном од Тројанових слугу и замоли га да упита свога господара чега се он боји. „Бојим се само сунца“ одговори Тројан. Дознавши то св. Димитрије да коњима пуне зобнице песка уместо јечма, а људима закаже, да сваки својим петловима повади језике, да не би певањем објавили Тројану зору. То њега омете те се задоцни и сунце га ухвати. Он се зарије под пласт сена, али дође бик те преврне сено и он се растопи. Прича даље вели, да је Тројан у том бегању оглувео у селу Глушци, изгубио табане близу села Табановић, ослепео поред села Слепчевић, изгубио штит поред села Штитар, а највећа несрећа му се десила близу села Десића.
Степа у Богатићу
Кад су после Церске битке трупе Друге армије заузела положаје на обалама Дрине и Саве, док су непријатељске трупе биле с друге стране ових река, штаб војводе Степе био је у Богатићу. Седећи пред зградом штаба, војвода је гледао како запрежним колима превозе хлеб за војску. Зауставио је кола и рекао возару да му дода један хлеб - да види какав је. Кад је пробао - згрозио се. Како и не би кад је у њему било и - песка! Љут као рис, војвода је тражио да одмах дође командант интендантуре, пуковник Михаило Петровић. Кад се овај јавио на рапорт, војвода је рекао: - Зар песком храните моју храбру војску?! Пуковник се извињавао - рекао је да није било брашна, па је био принуђен да жито узме директно са гувна, неочишћено, са земљом и песком... - То није никакав разлог! - узвратио је војвода. - Зашто ме о томе нисте обавестили? Да сте то учинили, тражио бих од Врховне команде да хитно пошаље добро брашно. Има Србија довољно жита у резреви... Никад више такав хлеб није дељен војницима.
Дрина
Sve do 1813. godine Drina je bila pravično kriva. Malo je "štipala" sembersku stranu, malo mačvansku. A onda je Drina počela da vuče u desno. Na štetu Mačvana... Zašto baš od 1813. godine - pitamo. "Zato sinovče, što je tada bila prva srpska propast, ustanička, kasnije je to bivalo sve češće", priča nam čika Dimitrije, prorok mačvanski, tako voli da ga zovemo. Poštujemo... I što je Drina više vukla udesno narod srpski je vukao ulevo - nastavlja svoj monolog Dimitrije. Za manje od dva veka Drina je pomerila svoje korito za više od 5 kilometara, udesno, narod svoju istoriju za više od pola veka ulevo. Tako je to...
ВОЖДОВИ ГРАНИЧАРИ СА ДРИНЕ
Пише: Др Миладин Стевановић
ДОЈАДИО ТУРСКИ ЗУЛУМ
ЗЕКА Буљбаша - Јован Глигоријевић је рођен 1785. године у Сјеници у Старом Влаху. Потиче из сиромашне породице српског сељака у којој су, поред њега, били још два брата и три сестре. Имао је упадљиво зелене очи, због чега су га родитељи и околина прозвали Зека. Касније, кад је у Првом српском устанку постао и устанички буљубаша, постао је познат у српском народу и његовој историји као Зека Буљубаша. Као дете сиромашних родитеља послуживао је у манастиру, где је научио да чита и пише. Затим је служио код турских и српских трговаца, где је добро научио и јахање коња, руковање оружјем и сналажење у беспућима, као и турски говор.
СУКОБИ СА ТУРЦИМА
ТЕШКО је подносио турске зулуме и због тога је долазио у сукобе са њима. Због тога је променио место боравка и настанио се у Вишеграду. Службовао је код једног виђенијег трговца грађом, који је откупљивао балване, спуштао их сплавовима низ Дрину до Босанске Раче и Сремске Митровице и ту продавао. У сплаварењу Зека је нашао себе, добро научио да плива, рони и савлађује ћуди ове брзе и плаховите реке. Често сплаварећи, добро је упознао и сваки делић реке посебно њене газове, обале, али и прибежне терене, што му је било од велике користи у току његовог четовања на Дрини у бурним годинама Првог српског устанка. Зека је добро упознао тежак и ропски живот српског сељака, турско насиље над њима, слушао приче о српским хајдуцима и прижељкивао да се и он укључи у ту борбу. Зато се и посебно обрадовао вестима о Карађорђевом устанку у Шумадији и ширењу тог пламена по читавој Србији, од Дрине до Тимока. Чувши да су се на Дрини у Мачви појавили устаници Стојана Чупића који је веома успешно сузбијао турске пљачке из Босне и чувао ослобођену територију, Зека се, уместо у Сремској Митровици, са газдом поздравио у Босанској Рачи, најавивши одлазак међу српске устанике.
МЕЂУ УСТАНИЦИМА
СТОЈАНА Чупића је, после ослобађања Шапца, као најбољег познаваоца стаза и богаза између Дрине и Шапца, послао на Дрину Јаков Ненадовић, да затвара путеве од ове реке ка Шапцу. Он је разместио своје страже покрај Дрине, по њеним врбацима и увалама на широком подручју, од улива Дрине до Жичког потока. Седиште је често мењао: Парашница, ноћајски Салаш, Богатић...Зека је са другом препливао Дрину. Кренули су у дубину Мачве, али су их зауставила два човека са упереним пушкама и питали где иду. Одговорио је да су Срби којима је додијао турски зулум и да су пошли у Србију да се заједно са својом браћом боре против Турака. Распитивали су се за Стојана Чупића и молили да их њему спроведу. Стража је била Чупићева, па су им предали кубуре и ханџаре које су носили у торбама. Кренули су у Парашницу ка Чупићу. Стојан их је лепо примио и, после дужег испитивања, стекавши утисак да се ради о снажним, родољубивим и племенитим Србима, прихватио их међу своје момке. Он је имао обичај да провери кондицију и знање у руковању са оружјем новопридошлих момака, па их је, када се уверио да они добро рукују пушком, кубуром и ханџаром, распоредио у једну од својих чета која је чувала Дрину насупрот Босанској Рачи. Пријем међу Стојановим момцима је био изванредан. Сви су били млади, добро наоружани и одевени. Потицали су углавном из околних мачванских села и били добри познаваоци терена, али је међу њима било и људи из Семберије, Срема, па чек и Херцеговине. Владало је велико другарство и међусобно поштовање, делили су све што су имали. Зека је распоређен у десетину бившег хајдука из Црне Баре Драгоја. Чете су биле добро обезбеђене од дринског и савског правца стражама и заседама. Уз то, Стојан је, као бивши трговац, развио и веома добру обавештајну мрежу међу прекодринским српским сељацима и Србима у Срему, па су се свакодневно код њега сливали драгоцени подаци. Поседовањем дринске обале и развијеним обавештајним радом, Стојан је веома успешно чувао ослобођену територију Мачве са западне стране, док је Китошке пролазе у то време чувао прота Никола Смиљанић са својим момцима. У склопу овог обезбеђења је и Зека са друговима, распоређен по сменама, чувао дринске обале.
ЖИВИ БЕДЕМ
У ИСТОРИЈИ Првог српског устанка посебно место заузимају Зека Буљубаша и његови голаћи, који су даноноћно чували српску границу на Дрини, потпомагали српским устаницима у свим важнијим бојевима са Турцима у Подрињу и Мачви и њиховим офанзивама у Босни. Сви су храбро изгинули штитећи одступницу устаничке војске са Равња.
ПРВО ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ
ПОСЛЕ ослобођења Шапца, бекство Турака из Лешнице и постигнутог споразума са Турцима о примирју на подручју Јадра и Рађевине, наступило је и извесно незванично примирје на доњој Дрини. Стојан Чупић и устаничко руководство у западној Србији питали су се какве су даље намере босанских Турака према ослобођеној устаничкој територији и да ли се може очекивати какав већи турски напад са те стране. Чупић се са Зеком и његовим другом договорио да они као добри пливачи и познаваоци Дрине и њене босанске обале, прерушени у турска одела и наоружани кубурама и ханџарима, оду на подручје Јање, Бијељине и Босанске Раче. Да извиде, уз помоћ Стојанових јавки, има ли концентрације турске војске и какве су намере према Карађорђевој Србији. При повратку, ако за то буде могућности, да изврше диверзију на руска складишта у Босанској Рачи.
ИЗВИЂАЊЕ ТУРАКА
ЗЕКА и друг су прегазили Дрину, а зора их је затекла код куће Стојанове јавке у селу Сухо Поље. У току дана осматрали су прилазне путеве који су водили према Тузли и Бијељини. Нису приметили било каква турска кретања. Увече су продужили на северозапад и стигли код друге Стојанове јавке, у село Вршани. Одатле су осматрали путеве који су водили према Брчком и Бијељини, а домаћина су послали у Бијељину. Није било видљивих турских припрема за напад на Србију. Ту је Зека дознао да се међу Турцима прича о доласку босанског везира Бећир-паше који је, по налогу Цариграда, требало са Карађорђем да реши питање прекида непријатељства између Срба и Турака. Зато су Турци и добили наређење да обуставе припреме за напад на Србију. Враћајући се, Зека и друг су заобилазећи турска села, стигли до Дрине, јужно од Босанске Раче. Знали су да се ту налазе турске постаје и складишта, који су ограђени и добро чувани. ПРЕПАД НА СТРАЖУ
ПРИШЛИ су постаји и складишту, који су били опасани високим каменим зидом. Није преостало ништа друго, већ да се упуте на капију, пред стражара, чију су силуету видели. Ставили су кубуре и ханџаре за појас, а Зека и кесицу са барутом и специјалим фитиљем. Напред је ишао Зека. Стражар га је упитао куда иде, а он му је одсечно на турском језику рекао да "иду Мујагини момци" (Мујага Пашић, бијељински бег). Када су му пришли, Зека га је убо ханџаром, дохватио шаком за уста, па је овај без гласа пао на земљу. Претрчали су ограђени простор и улетели у стражару у којој је шкиљила светлост жшка на сандуку покрај кога је био дремљиви дежурни страже. Зека је скочио на њега и успео да га доврши, уз буку која је пробудила четири стражара у стражарнци, који су се латили оружја. Зека и друг који је лакше рањен су их савладали кубурама. Искористиши жижак, Зека је припалио фитиљ од кесице са барутом. Излетели су напоље, а он је бацио "бомбу" на најближи објекат. Затим су трчали до изнемоглости више од пола сата, до Дрине. Експлозија и пожар су учинили своје - из Раче су се чули пуцњи, вика, турске команде, лавеж паса, док су дим и пламен из турског складишта сукљали високо у небо. Презадовољни урађеним, Зека и друг су сретно прегазили Дрину. На обали су их сачекале устаничке страже, чију су лозинку знали. Упутили су се у склониште своје чете у Парашници, где су се осушили и одморили.
СВИ ЧУЛИ
СУНЦЕ је било далеко одскочило када су Зеку и друга избудили. Пред колибом су их чекали Стојан Чупић, десетар Драгоје и другови. Изљубили су се са свима и примали честитке. Причали су им да су скоро сви на овој обали Дрине чули за њихов подвиг, који је био и видљив и чујан, јер су пожар и узбуна у Босанској Рачи трајали до сванућа. Према Јакову Ненадовићу и према Карађорђу су полетели гласници. Да јаве да са дринске стране, за сада, не прети било каква опасност ослобођеној Србији. Зекин ауторитет је нагло порастао. Стојан Чупић је на њега рачунао за даље акције.
НАПАДИ НАСРПСКА СЕЛА
СТОЈАН Чупић који је већ увелико упознао турске навике, знао је да они веома тешко пате од својих пораза и да необично настоје да се свете за све оно што је према њима учињено. Отуда је после Зекине акције у Босанској Рачи и очекивао да ће Турци ускоро предузети неку диверзију на српској страни Дрине. Наредио је својим четама строги опрез на дринској обали, чак и савској, јер су Турци знали да се чамцима или малим лађама спусте низ десну обалу Саве близу Сремске Митровице и отуда упадну у српска села покрај Саве и опустоше их.
УСТАНИЧКА ТАКТИКА
ДОБРО су прикриване и појачане страже дуж Дрине, а на местима где се лети могла и прегазити Дрина поред страже у дубини територије, добро замаскиране, постављане су и многобројне заседе. Ово је чињено и дању и ноћу, а посебна предострожност предузимана у току мрачних ноћи. Стојанова предвиђања убрзо су се обистинила. Једне мрачне јулске ноћи Турци су, у уверењу да ће летња киша спречити српску предострожност, у више чамаца пребацили на српску обалу Дрине педесетак својих војника са намером да продру у Црну Бару, тамо опљачкају и поробе народ и у току исте ноћи поврате се преко Дрине. Српске страже на обали Дрине примете ово турско кретање, али се не огласе, већ, сходно Стојановим упутствима, повуку дубље у шуму, обавесте о овоме Стојана и наставе да будно прате турска кретања. Обавештен о овоме, Стојан који се затекао у Парашници, покрене све расположиве снаге на ове Турке и испред села постави им полукружну бусију. На самоме крају бусије нашла се и Драгојева десетина која је добила задатак да пресече пут Турцима када дочекани у бусију крену назад. На Стојанов пуцањ, проломио се плотун од око стотину српских пушака и кубура. Изненађени јаком чеоном и бочном ватром, избезумљени Турци су сукнули назад. Устаници су се дохватили кубура, јатагана и ханџара и полетели за Турцима. Најтеже је било Драгојевој десетини која се у овом јуришу готово уклини у леви бок Турака. Настала је неописива сеча, у којој сам Зека посече двојицу Турака својим ханџаром, а трећег обори кубуром.
ЗЕКИНИ КРСТАШИ
ТУРЦИ су овде претрпели велики пораз. Оставили су за собом четрдесетак лешева, а само пет-шест њих се докопало Дрине користећи ноћ. Стојанови устаници су овом приликом дошли до богатог плена у оружју, одећи и џебани, а заплењени су и чамци, које су Турци били оставили завезане за врбе ради повратка. После овога боја Драгоје је отишао својој кући на лечење, а његову десетину преузео Зека. Да би се обезбедио са савске стране, Стојан искористи заплењене турске чамце код Црне Баре, предаде их Зеки и нареди да његова десетина преузме ове чамце и по сменама са њима крстари десном обалом Саве од Равња па према Сремској Митровици и чува приобална српска села од Турака. Добивши овај задатак, Зека намести своју базу покрај села Равањ, обучи момке из своје десетине да рукују чамцима и сналазе се на води и по сменама са по четири борца у чамцу отпоче крстарење Савом. Овде на стражи Зека са својом десетином остаде читавог лета 1804. године и до позне јесени те године. И мада је у Србији била у току мисија босанског везира Бећир-паше и владало извесно примирје са "царским Турцима", Турци покушаше у неколико наврата да се са својим лађицама спусте низ Саву ради пљачке српских села, али их спремно дочека Зекина флотила чамаца и ватром из пушака натера у бекство.
ЗБИВАЊА У СРБИЈИ
У ОВО време, у Србији су устаници преузели Пожаревац и Смедерево. Уз посредство Бећир-паше, ликвидиране су све четири београдске дахије, а власт у Београду преузео је крџалија Алија Гушанац. У Јадру и Рађевини избио је устанак под руководством Ђорђа Ћурчије, који се одметнуо од Карађорђа, иако му је овај војно помогао. Отказивање Ћурчијине послушности Карађорђу изазвало је доста проблема, па га је Јаков Ненадовић ликвидирао. Користећи устаничку заузетост у припремама за напад на Лозницу, Турци су упали у Шабац, побили 70 Срба, опљачкали и вратили се у Босну. Крајем октобра, Бећир-паша је са преосталом војском напустио Србију, јер је пропала његова мисија, а односи између Србије и Турске су се заоштрили.
УСТАНИЦИ КАО ВОЈСКА
СВОЈИМ оружаним акцијама и показаном личном храброшћу и умећу, Стојан Чупић се необично истакао у току 1804. године и постао незванични старешина мачванских устаника. Крајем те године, Карађорђе га је поставио за мачванског војводу и овластио да сам бира и именује ниже војне старешине, што је и потврђено на скупштини устаничких старешина и кнезова у Богатићу. Његова је делатност знатно проширена, па је морао да потражи и помоћнике за непосредну заштиту Мачве од Дрине. Планирао је да би један од тих помоћника могао да буде Зека Буљубаша, већ оформљен и проверен устанички старешина, храбар и веома умешан, који је умео да поведе људе, добар познавалац дринских терена, писмен и познавалац турског језика. Он је био способан да окупља нове момке који су свакодневно пристизали из Мачве, преко Дрине и Саве, да их обучи за борбу и са њима успешно брани слободну устаничку територију у Мачви. Користећи овлашћење које је добио од Карађорђа, он постави Зеку за буљубашу на Дрини и даде му овлашћење да може оформити свој одред, што са пуно разумевања прихватише устаничке старешине и кнезови у Мачви.
ЗЕКИНИ ГОЛАЋИ
ДА би одговорио постављеном задатку, Зека смисли да оформи такву јединицу чији људи поред храбрости и умешности неће бити везани за одређену територију и породицу, а отуда и спремни на жртвовање и извршење свих могућих задатака у интересу отаџбине. Отуда је он за своје момке узимао само оне који нису имали никакве родбине, породице, нити ма какве обавезе - младе, смеле и храбре људе, који су били вични свему и спремни на извршење и најтежих задатака. То су били људи које није привлачио обичан и миран живот, већ стални покрет и акција, људи које живот још од раног детињства није мазио, већ их стално бацао од немила до недрага, људи који су од Турака многе неправде и зла доживели и пуни страсне жеље да се свете Турцима. За њих живот какав су они познавали није ништа представљао. Због свог спољњег изгледа, бећарског живота, лишености обавеза и немарности према смрти, устаничке војводе, редовна војска и народ прозваше их "Зекини голаћи". У почетку окупљања људи око Зеке, момци су били боси и голи, са лошим оружјем или без њега, жељни добра залогаја, лепа одела и оружја, да би касније кроз многобројне акције и турски плен, постали најбоље обучена и обувена устаничка војска са кићеним оружјем. Па, ипак, и поред одлучне воље за борбу, Зекиним голаћем није могао свако постати. Зека је људе који су му пристизали и јављали се у голаће подвргавао низу проба и испита. У његовом одреду је владала чврста дисциплина. Постављени задатак се морао без колебања извршити. Сваки голаћ је био брат, а борба за слободу - врховни животни циљ. Стечен плен је припадао свима. Рањени друг се није смео оставити на милост и немилост Турцима. Изналажења нових вештина у ратовању и посебна лукавства да се непријатељ изнанадно нападне, збуни, заскочи и победи, постали су основно правило ратне тактике и голаћке вештине у борбама. Од тих и таквих људи попуњавао се из дана у дан Зекин одред голаћа. Оне, који нису могли да испуне услове и постану голаћи, Зека је слао у бећарски одред Милоја Петровића или у редовне устаничке јединице.
МНОГОБРОЈНИ И МОБИЛНИ
ТАКО је већ у току лета 1805. године Зекин одред бројао до 150 људи, да би на крају године нарастао и до 300. Зека је свој одред организовао по десетинама и четама, вичне и опробане борце постављао је на њихова чела и за своју базу одабрао Парашницу, где су изграђене многобројне колибе за смештај људи и успостављене кухиње. Парашница је Зекиним голаћима служила као веома добра база и склониште где се могло и презимити. Колибе су подизане у непролазним ритовима и изданима. Градећи колибе голаћи су их ушушкавали маховином, а покривали слалом и кором од дрвета. Унутра су изграђене земљане пећи, а дрва је било у изобиљу. Колибама се могло прићи само са једне стране, несигурним и замршеним путем кроз шуму, одакле су вребале добро замаскиране страже, па је пролаз према њима за Турке представљао сигурну пропаст и смрт.
БЕЗБЕДНА ДРИНА
У ТОКУ пролећа и лета 1805. године Зекин одред голаћа остаје на Дрини где будно чува Мачву од упада Турака и изврши неколико успешних диверзија на турској територији у Босни, продирући, чак, до Бијељине и Суботишта. Зекини голаћи, уз помоћ раније успостављених јавки у српским селима по Босни, успешно обављају обавештајне задатке пратећи турске припреме по Босни, о чему су редовно обавештавани Стојан Чупић, Јаков Ненадовић и Карађорђе. Није био редак случај да Карађорђе, који је већ био чуо за подвиге Зеке Буљубађе и његових голаћа, затражи и специјалне извештаје од њега о стању у турској позадини у Босни, а што је нарочито био случај пре боја на Иванковцу када је требало гро устаничке војске померити према Морави. Основни задаци Зекиног одреда су постали чување Дрине и спречавање турских упада у Мачву, герилски напади на Турке у Босни, којима је требало деморалисати њихову позадину и напади на турске базе у окупљању. Поред овога, његов одред је био повезан да као и све друге оперативне јединице устаничке војске учествује у сузбијању турских упада и на другим секторима ослобођене територије, као и да учествује у офанзивним дејствима устаничке војске, на пример - упада у Босну преко Дрине.
УДАР СРПСКИХ ЈУНАКА
ОБАВЕШТЕН о турским припремама за напад на ослобођену територију Србије са свих страна, а сходно одлукама Смедеревске скупштине устаничких старешина, Карађорђе одлучи да предухитри Турке. Планирао је да, пре него што они крену на ослобођену територију Србије, пређе у офанзиву, ослободи нове крајеве на вероватним правцима турских напада, спречи турске концентрације, подстакне народ у тим крајевима на устанак и да ту, на помереним границама Србије и повољнијим положајима, дочека и разбије турску војску. Издао је наређење да се српска војска