80.7034
Васа Станковић Андолија
ПРИЧЕ ИЗ СТАРЕ ВАРОШИ
Шабачки славуј свирао пред четири краља
ШАБАЦ - Цицварићи су најпознатији шабачки музиканти из прошлих времена, али многи ће рећи да Васи Станковићу званом Андолија није било премца. Певао је и свирао у два века пред четири краља и две династије. Виолину је узео у руке у шестој години, с њом је и сахрањен. Знали су га као „шабачког славуја“, али је остао запамћен и као Андолија, јер су му Шапчани, сурови у давању надимака, прилепили име Андолија због физичке сличности са локалним месаром.
Васа Станковић је рођен у мачванском селу Дреновац, одакле се његова ромска породица доселила на Баир, тада мочварну периферију Шапца. Андолија је као дете виолином и песмом почео да зарађује за живот. Већ у петнаестој години основао је прву музичку дружину којој је био капелник.
За разлику од чувене музичке породице Цицварић која је свирала јаке и рустичне песме за лумперајке, Андолија је неговао севдах, мераклијску музику. Те мелодије су се лепиле за срца и џепове многобројних богатих трговаца, јер је Шабац крајем 19. века, као гранична варош на Сави према Аустроугарској, био у пуном процвату. По извозу је био раван Смедереву, испред Београда, а шабачки производи (суве шљиве, свиње) стизали су и до Америке.
Познати глумац Добрица Милутиновић, који је често гостовао у Шапцу, сећао се тог кафанског живота на прелазу из 19. у 20. век: „Ти су људи умели тако фино, отмено да се веселе. Њихови лумпераји су одавали право господство. Новац се брзо зарађивао и брзо трошио...“
Уз тако богате муштерије и слушаоце, Андолија је постао краљ кафанске забаве. Неке од песама из његовог богатог репертоара и данас су актуелне: „Сиђи ми, драга, сиђи“, „Раскопчај тесан јелек“, „Мали пијац“, „Јелено, момо Јелено“...
Свирао је и на позив имућних Шапчана, на богатим свадбама, породичним слављима. Још док је био кнез, Милан Обреновић га је звао да га слуша, пре свега родољубиве песме, а кад је постао краљ - Андолија га је пратио по Србији и свирао му у Нишу, Ужицу и Ваљеву. Касније је свирао балове на двору Александра Обреновића и краљице Драге, а после трагичне 1903. и Карађорђевићима - краљевима Петру и Александру. Његова унука Менка је касније причала да је краљу Петру чак свирао на свадби.
Свирао је и угледним српским политичарима - Николи Пашићу, Јовану Ристићу, Гиги Гершићу... Из његових сећања остало је запажање да је Пашић био свађалица, Ристић увек озбиљан, а Гершић „загрижљив“. Слава га је одвела до многих градова, па је гостовао у Пешти, Букурешту, Софији, Загребу, Сарајеву... У Сентомашу (Србобрану) први пут је његова песма снимљена на грамофонску плочу. У Сремским Карловцима је учествовао у церемонији преношења костију Бранка Радичевића. У Софију је отишао по препоруци нашег конзула Павловића. Радо су га слушали у најпознатијим београдским кафанама - „Дарданели“, „Европа“, „Руски цар“ и „Коларац“.
Занимљива је Андолијина улога у националном буђењу Срба и у домовини, али и по аустроугарским крајевима, пре свега у Босни и Војводини. Зна се да му је краљ Милан послао 1.450 динара да оде у родољубиву мисију у Скопље и свира тамошњим Србима. Кад би свирао у Мостару или Сарајеву, по завршетку званичног наступа затварао се у посебне одаје да тамошњим Србима свира патриотске песме.
Шабац ни пре ни после није упамтио већу сахрану од Андолијине.
Сања Бечејић
|