80.7034
Бора Симић - Јоја
Борисав – Бора Симић је рођен на Крстовдан 27. септембра 1929. године у мачванском селу Глушци. „У глушачком заглушју блатњавих и прашњавих шорова“ – како наглашава Др. Владета Кошутић 1967. године у Антологији српских сељака песника „Цветник“. Несхваћен од средине у свим временима, Бору је родила мајка Љубица, рођена у истом селу, од фамилије Костадиновић. Презиме је добио од оца Душана, Солунца, рањеног у селу Стара Попадија, испред Кајмакчалана. Завршио је само четири разреда основне школе у родном слу, а касније читао искључиво са исцепаних новина, које је као чобанин налазио закачене на трновитим пољским жбуновима. Гутао је нејасне и испрекидане текстове, увек жељан нових сазнања о свету. Учитељ му је био Михаило Ђуричић, један маштовит човек који се касније запопио и Бори 1939 и 1940 предавао веронауку, што му је још више распаљивало машту, осигуравајући у будућности маштара у поезији. Тако читајући одуване папире новина са трња и трњина, скине Бора у Кућишту са таквог једног жбуна 1953. године репортажу из „Борбе“ о најстаријем сељаку песнику Живану Стевановићу из Брестовца у Гружи. Кад је Бора прочитао наслов текста „Српски сељак слави тридесет година свог књижевног рада“, то га је толико охрабрило да је одмах сео и написао по први пут у животу своју песму.
ИСПОВЕСТ (слепој мајци Љубици)
Гвоздено детињство, Ћути пред свилом Среће. Глушци, село моје, Што кујеш песму, мене.
Глушци, ватро угашена За студен тишине моје.
Један безноги путник корача Обалом Битве. Један бескрилни голуб Ноћима стреми.
Једна фрула тражи руже Доброте, Мајко, из очију твојих.
Мајка утехе узидала је у мене Злато јутара. Срећа је, понекад, И горак хлеб.
Изнад летине облак трновит, и јагње осмеха, тужно јагње осмеха.
Једна грула тражи руже Доброте, Мајко, из очију Твојих угаслих...
(1967)
МАЧВАНКА
Јабуко сумрака над Битвом луда хармонико уцветалих ливада глушачко пролеће... Лепотице кажњеника у логору песме предобра душо...
Пењи се на моју добру пут без страха. Мироваћу као камен волећу те до судњег дана.
У нашој љубави расцветао се од среће пламен.
И љубићу ружу уздисаја сањаћу те испод небеског грања.
Сад мислим да сам Бог тишине или пречудан самац.
Мачванко! Мачванко! са мојих груди скини од туге претешки ланац док нису на нас набацани мађије и чини.
Још нам ноге гору у слаткој прашини, очи нам скакућу, скакућу, по шареној месечини...
(1976)
ГРЛИЦЕ
У соби ћутања донеше ми семе песме и на раме самоћу.
(1964)
|