80.7034
Лаза Лазаревић
БИСЕРИ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Ево и изванредне „Швабице” и других ненадмашних приповедака Лазе Лазаревића, највећег уметника међу српским приповедачима 19. века. Не само да је реалистичку приповетку довео до савршенства већ је припремио и за оне теме и начине приповедања који су обележили књижевност модерног доба. Тако су његове приповетке у српској књижевности и синтеза једне епохе и наговештај друге. Двадесета књига едиције „Политике” и „Народне књиге”, са предговором проф. др Душана Иванића, излази сутра. На киосцима „Политике” и осталих дистрибутера, кошта – 250 динара. И нема тога коме нису трајно остали у памћењу чувени наслови „Први пут с оцем на јутрење” и „Све ће то народ позлатити”. На исти начин, тиху сузу мами „Школска икона”, снажног утиска су и „У добри час хајдуци!”, „На бунару”, „Вертер”, „Ветар”, „Он зна све”. Једноставно, прича савршена. О ускраћености човека. У мрежи сложених односа и обзира према другима, неостварени остају снови и жеље. Неизрецива сета, поуздан пратилац ка другој обали. Све док таласи туге не полегну по срцу, и уморну површину дотиче тек понеки трептај, „као ластино крило мирно огледало воде”. И можда, можда нам то Лаза тихо шапуће да не останемо ускраћени, изневеримо свој сан, жељу. Да слушамо срце и душу своју. Ево живог примера како се и са само девет приповедака, колико је иза њега остало довршених, може бити у самом врху. Чувени приповедач, био је и лекар, изузетно посвећен свом послу, пуно писао и из медицине (54 рада у нашим и страним публикацијама). Приповетке писао само у слободном времену, кога једва да је имао. Рођен је у Шапцу, 1851, у трговачкој породици. Рано остао без оца, ту је завршио основну школу и ниже разреде гимназије, а више у Београду, дошавши 1865. Болно је доживео одвајање од породице: „Кад сам пошао у Београд мислио сам: шест година, ко ће то жив дочекати!” Ове речи сведоче и о Лазиној дубокој љубави према мајци и сестрама, које му је отац оставио на старање, као и једно писмо што га je упутио једној од сестара као студент из Берлина: „Ти не знаш за оне дуге разговоре моје с њиме, пред његовом вечерњом молитвом, кад вас је он мени остављао. И гроба ми његова, ја не знам и нећу да знам ни за кога више, осим за вас.” После гимназије, уписао је правни одсек Велике школе у Београду, али 1871. добија стипендију српске владе за студије медицине у Паризу. Изгубио ју је, због учешћа у штрајку студената, али је те године дипломирао права, да би већ следеће, 1872, ипак, добио стипендију и отишао у Берлин на студије медицине. У Берлину је остао до 1879, уз прекид између 1876–1878, када је за време српско–турских ратова био лекарски помоћник у српској војсци.
После дипломирања, лекар је Београдског округа, потом и примаријус Опште државне болнице у Београду. Оженио се Полексијом, ћерком угледног политичара Николе Христића. А његова ћерка Анђелија Лазаревић, данас заборављена, и сама је била прозни писац, аутор књиге „Паланка у планини”. Године 1885. опет је у рату, овај пут у српско–бугарском. За дописног члана Српске академије наука изабран је 1886, а 1889. постао је лични лекар краља Милана Обреновића. Изузетно велики напори којима се излагао да би могао да издржава породицу, нарушили су му здравље, и умро је, од туберкулозе, 1890. Имао је 39 година. Био је човек, истиче Радивоје Микић, уредник у „Народној књизи”, изузетно истанчаног моралног осећања, о чему сведоче и ове две појединости. Најпре, одбио је да као члан владине лекарске комисије прегледа лешеве Илке Марковић и Лене Книћанин, које су због атентата на краља Милана ухапшене и у затвору нађене обешене. Није желео да потпише лажни извештај. А за време српско–бугарског рата, он је, као санитетски мајор, оставио и ове речи, у писму својој жени: „Па ми је још жао и срамота, што се мој рад састоји из преласка из вруће собе у врућу, из бунде под јорган, од супе шунки, од пива добром вину, а онај тамо цепти на мразу, и стоји као дирек, да се о њега обеси застава наше славе!... Додијало ми је, иструлио сам седећи и ништа не радећи, а све мислећи шта они веселници раде у блату и на мразу.” Када се појавио у српској књижевности (прву приповетку, „Први пут с оцем на јутрење” објавио је у бечком часопису „Српска зора”), два водећа писца били су Јаков Игњатовић и Милован Глишић, али се он, указује проф. др Микић, ни у чему није угледао на њих. Сматра се да је спојио утицаје из француске, немачке и руске књижевности, а посебно поштовао Толстоја, Гогоља, Достојевског и Флобера.
-------------------------------------- Човекова загонетка
Критичар и теоретичар књижевности Радивоје Микић каже: „Кад год се тражи најједноставнији начин за представљање обимом маленог, али по вредности врхунског Лазаревићевог дела, каже се да је он приказивао оно што је најбоље познавао, патријархалну средину, конкретизовану кроз породицу, и да му је главна тема сукоб појединца и колектива коме припада, сукоб који је само у приповеци ’Школска икона’ добио и политичку димензију. Нико пре Лазе Лазаревића у српској књижевности није умео да тако уђе у јунаков унутарњи свет, у његова осећања, и да са толико уметничке уверљивости прикаже драме и преокрете кроз које његови јунаци пролазе. Танана психолошка анализа омогућила му је да сиђе и у оне лавиринте људске душе у којима се рађа трагедија, као што је то случај са коцком и коцкањем у приповеци ’Први пут с оцем на јутрење’. О чему год да приповеда, уме да се примакне оном судбинском, и зато су његове приповетке и ремек-дела и покушај да се кроз причу разоткрије човекова загонетка. Окрећући се као приповедач ономе што је пре њега занемарено, дочарао је душевна стања нарочито блиска човеку модерног доба, и зато је један од писаца из наше књижевне прошлости који данашњем читаоцу има много да каже. То је извор Лазаревићеве модерности, али и универзалности његових прича.”
Рада Саратлић
|